Tu, u tuđini daleko od svoje Bosne, njezinih pitomih dolina, zelenih šuma i livada, kitnjastih voćnjaka i plavih rijeka, osjećamo svu želju za njom, našom Bosnom. Naše želje, naše misli uvijek su s njom i uz nju. Tamo je naš život, naš dom, naša sreća, i najmiliji naši. Iz tuđine milujemo čežnjom njezine grimizne brijegove i stisnutim pesnicama slušamo vapaje njezinih obeščašćenih domova. Daleko smo od nje, ali smo u njoj, jer smo s njom i jer smo radi nje tu, u tuđini.

Kada u sumrak dolazimo na odmor, mi ne spavamo. Osjećaj za njom jači je od sna. Kada nam je najteže obraćamo se svojoj Bosni i jednom dušom, njezinom dušom začeta pjesma:

>>Bosno moja, moje živovanje<<  vraća nas u stvarnost.

A teška je stvarnost naše Bosne. Podivljale horde boljševičkih bandita i londonskih zločinaca, oskvrnuli su svetinje Bosne Ponosne. Ne bijele se više njezine opjevane kule. Ne cvatu više zumbuli, katmeri i karamfili. Đulistani ne mirišu više. Sve, sve je to uništeno. Majke naše, očevi naši, pobijeni. Naše sestre, naše kćeri obeščašćene, a naši djedovi nogama pogaženi. Iskonska mržnja neprijatelja caruje nad tobom Bosno, naša Ponosna Bosno. Ne, mi te nismo ostavili, nisu te ostavljali ni očevi, ni djedovi naši. Nije strah, koji nas je u tuđinu otjerao. Mi znamo šta si ti za nas i radi tebe smo pošli u tuđinu, Bosno naša. Radi tebe, koja si nas u krvi rodila, u krvi odgojila, a s krvlju hranila. I mi ćemo opet doći u Tvoje krilo, da Ti vratimo krv, koju si nam ti dala. Jer znamo: U krvi je začet, u krvi rođen, u njoj razvijan život, a iz krvi i samo iz krvi će nići i novi život. Pitaš nas >>kako nam je?<< Pa dobro nam je. Jer sve što radimo, za tebe radimo. Ni žuljevi na nogama, ni ubodi trnja, ni zarezi oštrog kamenja ne bole. Mi osjećamo samo jedan bol. Bol rana tvojih.

Mnogobrojne su i teške rane, koje Ti zadadoše neprijatelji naši. A oni nezahvalni, stotinama godina nanosili su ti samo bol i rane, tebi koja si znala samo za praštanja. Najbolnija rana zadata ti je danas. Neprijatelj, koji nas je dobro poznavao, ubijajući nas, hoće da ubije i tebe. A, šta bi ti bila bez nas? Šta bi bila, kada bi ti istrgnuli srce? Gola i bezbolićna pustoš.

Mi te nećemo zaboraviti, jer znademo, sve što imamo tvoje je i tebi ćemo povratiti. Mi čekamo, spremamo se i radimo, jer hoćemo uvježbani, spremni i sposobni, da zagrlimo tebe i da ti padnemo u krilo. Bez nas ti je teško. Bilo ti je teško, kada su te i djedovi naši ostavljali i išli daleko od tebe, da tebe brane. Oni su znali da granica tvoja, da odbrana tvoja nije na međama tvojim. Ona je daleko od Drine. A naročito danas, mnogo dalje nego prije. Jer danas se, Bosno bore dva svijeta, a ne dva naroda. Jedan novi svijet, koji hoće i želi, da svi narodi prema svojoj snazi i svome broju dobiju onoliko, koliko je to potrebno za njihov život. On hoće red, pravdu i slobodu svakome i jednaku za svakoga. U borbi i radu – u pravedno podijeljenom radu, on nastoji izgraditi novi život i Novu Europu, kojoj i ti pripadaš. A drugi? Drugi hoće da te podčine, da ti oduzmu život i smisao za slobodan razvoj. Oni žele i teže, tvoje sinove učiniti bezboličnim rabotom, čovjekom bez duše, ili običnim robom. Između ovo dvoje mi smo odabirali. Pitali smo se: >>šta bi odabrali naši djedovi, oni, koje je majka šaljući u boj, klela svojim majčinim mlijekom, da se muški, a ne ženski vrate na Krajinu?<< I odabrali smo krvavi put borbe – put, koji jedini vodi slobodi i u slobodu. Mi nismo gori od naših starih. U nama je krv Ličkog, Hrnjice i Bojčića. Oni su se u prošlosti hranili žrtvama, a branili hrabrošću.

I mi danas hranit ćemo se žrtvama, a braniti hrabrošću, jer znamo, da ćemo samo tim putem vidjeti opet tebe ponosnu, radosnu i nasmijanu. I mi u čežnji, za tobom, veselo ti pjevamo:

>>Bit će Bosne, bit će žrtvovanja. Doć’ ću Ajša, bit će milovanja<<.